KNJIGA FAHRUDINA ALIĆA O SREBRENICI “IZA ZATVORENIH VRATA”

Autor knjige otvoreno navodi da odgovornost za genocid iz jula 1995. snose ne samo izvršioca zločina i međunarodna zajednica nego i vojne i civilne vlasti Republike BiH.

U aprilu je iz štampe izašla knjiga "Iza zatvorenih vrata - Srebrenica 1992 - 1995", kao jedan skroman poklon uoči dvadesete godišnjice sjećanja na srebreničke žrtve Genocida.                 Autor knjige je Fahrudin Alić koji je preživio tu golgotu, čovjek koji je u zastićenoj zoni Srebrenica bio neko vrijeme član Ratnog predsjedništva općine i Pomoćnik komandanta divizije (Komandant Komande mjesta 28.divizije). Zbog neslaganja sa načinom rukovođenja i komandovanja vojskom i upravljanjem zastićenom zonom, demonstrativno je napustio pomoćnićko mjesto što je, možda, bio usamljen ili rijedak primjer u Armiji R BiH.

O samoj knjizi dovoljno je navesti neka gledišta iz recenzije "Od Brezovica do Holandije", gdje se između ostalog kaže: ......." Alić je pokušao na slikovit način da pokaže ukupnu ambijentalnost u ratnoj Srebrenici i okolini, svo prokletstvo i martirij naroda koji je bio osuđen na izolaciju, patnju i nestanak. On demistifikuje neke, po njemu, izvikane subjekte i njegove trabante, zakulisne radnje i kriminal, nejedinstvo i regionalnu podijeljenost, koja je bila pogubna za opstanak enklave i naroda. On se ne skriva iza eufemizama, no otvoreno ukazuje na one koji su uz međunarodnu zajednicu krivi za srebreničku tragediju. Pogađate, to je politički i vojni vrh naše države, ali i same Srebrenice. Uostalom, u svom predgovoru on taksativno govori o njima.
Ova knjiga nam otvara čitav spektar do danas nerazjašnjenih tema, koje u konačnici nude odgovor na pitanje zar se to baš nama moralo desiti? "Iza zatvorenih vrata" otvara neke zamagljene vidike, traži i nudi odgovor. Nota subjektivnosti je neminovan čin svake memoarske građe, pa tako i ovog djela. Najzad, Alić je uz mnoge druge pokušaje na dokumentovan način pokazao svoje viđenje onog što se događalo i dogodilo u Srebrenici s kojim se možete, ali i ne morate složiti. Istina je samo jedna i zamršeno klupko naše bliske prošlosti, konačno se počelo odmotavati. 
Ovo je Alićev doprinos rasvjetljavanju svih naših mutnih obdanica i do jučer, tabu tema u koje se niko ili malo ko usudio dirati."

Alić je knjigu posvetio kćerima: Amini, Mineli i Neiri, srebreničkoj ratnoj siročadi i ostaloj podrinjskoj mladosti da pred nepravdom i zlom nikad ne pokleknu, ma sa koje strane i od koga, ono dolazilo.

Knjiga se može nabaviti na mnogim prodajnim mjestima u Bosni i Hercegovini a van BiH preko e-maila autora s.alic@chello.nl ili telefona 0031 64 399 4090.

SJECANJE NA 20 GODINA GENOCIDA U SREBRENICI U HOLANDIJI

Bh. građani u Coventryju obilježili dvije decenije od genocida u Srebrenici

Bh. građani u Coventryju obilježili dvije decenije od genocida u Srebrenici

Učesnici programa Remembering Srebrenica

                                        Dokumentarni film o Srebrenici autora Tarika Samaraha

Bosanskohercegovački građani u Coventryju prigodnom komemoracijom obilježili li su 20 godina od genocida u Srebrenici. Program je održan proteklog vikenda u pozorišnoj sali Sidney Stringer Academy Coventry. Komemoraciji je prisustvovao veliki broj članova BH zajednice u Coventryju.

 U obraćanju prisutnima, predsjednik  bh asocijacije Remzudin Alihodžić istakao je da je Srebrenica strašna rana na tijelu Bosne koja ne zarasta, koja i poslije 20 godina izaziva neizmjernu tugu i još uvijek traži odgovor na pitanje kako je bilo moguće da se u srcu Evrope i pred očima čitavog civiliziranog svijeta mogao dopustiti i dogoditi najveći zločin, masakr i genocid poslije Drugog svjetskog rata.  Naglasio je da se mora pisati i govoriti o Srebrenici našim sadašnjim, ali i budućim generacijama kako se više nikada na tlu moderne Evrope ne bi mogla izroditi zločinačka ideja i misija koja bi za cilj imala ubijanje nedužne djece, muškaraca i staraca. 

U sklopu programa prikazana su dva dokumentarca vezana za temu genocida. Publika je najprije imala priliku pogledati video poruku dr. Waqara Azmija, predsjednika “Remembering Srebrenica”, britanske dobrotvorne organizacije koja širom UK organizuje događaje povodom sjećanja na genocid u Srebrenici. Radi se o poruci  poučnog karaktera za predstojeće generacije. Također, publika je pogledala i dokumentarni film informativnog karaktera o genocidu koji se desio u Srebrenici, u trajanju od 30 minuta, autora Tarika Samaraha.  Da je program bio efektan rekla su uplakana lica i tužni izrazi bh. građana u publici.

Po završetku filma proučena je Fatiha i održana minuta šutnje za sve žrtve Srebrenice, ali i žrtve ostalih genocida u Bosni i Hercegovini.

Prisutnima se prigodnim govorom “Prošlost, sadašnjost i budućnost” obratio učitelj u Bh. dopunskoj školi u Coventryju Senadin Selimić, koji se osvrnuo na političare u Evropi:

“Evropa je opet kazala da "nikada više" neće dozvoliti genocid na njenom tlu. Evropski parlament je 15. januara 2009. godine usvojio rezoluciju kojom se 11. juli proglašava Danom sjećanja na Srebrenicu i danom sjećanja na žrtve genocida u cijeloj Evropskoj uniji. Svi duboko vjerujemo da će se ovaj put takvo obećanje ispuniti i da se više nikada neće ponoviti međunarodne okolnosti ili društveno uređenje koje bi moglo proizvesti neku novu

Srebrenicu“ .

Tekst i foto:

Namik  Alimajstorović

BHDINFODESK - BIRMINGHAM

GOVOR NURE JUSUFOVIĆ IZ UDRUŽENJA PREŽIVJELIH SREBRENIČKOG GENOCIDA 95

Poštovana gospodo, dragi moji Bosanci, Holanđani i ostali prisutni, Evo i danas poslije 19 godina ponovo smo okupljeni ovdje, na ovom trgu gdje se okupljamo već duži niz godina, da podsjetimo svijet, a posebno Holandiju na dešavanja iz jula 1995. godine. Na taj strasni zločin koji se dogodio u Srebrenici na očigled cijelog svijeta koji nikada nećemo niti smijemo zaboraviti. Pored genocida koji smo preživjeli i dan-danas prema nama, preživjelima, konstantno se čini nepravda koja nas boli isto toliko, možda i više, od samog zločna.

Nura Jusufović Medjunarodna zajednica, koja se toliko "zalaze za postivanje medjunarodnog prava i normi", nijemo je posmatrala zlocin koji se desavao ispred njeniih ociju na pragu 21 vijeka. Poslije holokausta iz II svjetskog rata nad Jevrejima, rekli su "nikad vise", a eto, desilo se upravo u njihovom prisustvu i pod njihovom zastavom. Jesmo li mi u Srebrenici bili osuđeni na smrt i prije smrti? Bili smo u enklavi gladni, žedni, napaćeni i izmućeni do besvijesti. Dopremali su nam humanitarnu pomoć čak i zračnim putem kako bi nas spasili od sigurne smrti. Gledali smo tada u nebo radujući se zvuku aviona i huki padobranskih paleta sa hranom. Gledali smo u nebo i tih kritičnih julskih dana 1995. iščekujući ponovo zvuk aviona ali ovaj put ga nismo dočekali. Izdati smo! Ostavljeni smo da se sami borimo za sopstveni život iako su nas trebali i morali zaštititi svojim mandatom i ulogom zbog čega su i došli u Srebrenicu. Ti isti, plavi šljemovi su samo nadgledali uništenje i masovno protjerivanje jednog naroda. Holandski bataljon, prema izjavi tadašnjeg ministra odbrane Jorisa Voorhoevea, nije imao zadatak da zaštiti enklavu već da obeshrabri napada uz predpostavku da samo prisustvo UN-a u zaštićenim zonama je dovoljno za ostvarivanje tog zadatka.Ova predpostavka bila je u Srebrenici kažnjena na dramatičan način. Najveću cijenu ove pogrešne predpostavke platilo je civilno stanovništvo nad kojim su izvršene masovne egzekucije. Niko nije pokušao spriječiti taj pokolj. Očigledno je da je sve bilo unaprijed odlučeno. Evropska unija je tvrdila da nema mogućnosti da upotrijebi silu. Zemlje, članice unije poklekle su pred holandskom molbom da se ne interveniše sve dok se njihovi vojnici ne evakuišu iz Srebrenice. Praktičnom zapadne sile su "dale" zeleno svjetlo srpskoj strani za stravični pokolj u Srebrenici za koji se niko nije ni zabrinuo. Rezultat njihove politike je na hiljade mrtvih Bošnjaka Podrinja i Istočne Bosne. Za one koji jos uvjek nisu otišli u Srebrenicu na memorijalni kompleks u Potočarima, preporučujem da odu i vide na hiljade bijelih nišana koji nas opominju i podsjećaju na zločin koji se desio ne tako davno. Peispitajmo svi skupa svoju savjest! Koliko smo svi mi skupa učnili da spriječmo taj teški zločin?! Neki pojedinci ili države su jos uvjek spremne da kažu kako nisu odgovorni za genocid u Srebrenici "svaljujući" krivnju na nekog drugog. Pa gdje nam je gospodo savjest, šta je sa njom? Šta je sa Rezolucijom Evropskog parlamenta o Srebrenici kojom se svim zamljama članicama EU i drugim Zapadno-Balkanskim zemljama preporučuje obilježavanje 11. jula kao dana sjećanja na žrtve genocida. Podržava li istinski tu rezoluciju Parlament, Vlada i stanovništvo Holandije?! Mislim da ne podržavaju, jer da su saglasni sa ovom rezolucijom bilo bi nas danas ovdje na hiljade, toliko da bi nam ovaj trg bio malo mjesto za okupljanje. U tom slučaju ne bi u našoj neposrednoj blizini, ispred i lijevo od nas bili puni holandski kafići u kojima sjede gosti, Holandjani, a da pojma nemaju šta se dešava na nekoliko metara od njih na ovom trgu. Zar Holandija, čiji vojnici su neposredni posmatrači i učesnici najstrašnijeg zločina u novijoj historiji, ne treba 11. juli proglasiti nacionalnim danom žalosti u cijeloj zemlji, a zastave na ovaj dan spustiti na pola koplja. Svim žrtvama genocida u Srebrenici rahmet duši, a u njihovo ime vama veliko hvala na dolasku, izdvojenom vremenu, strpljenju i pažnji.

IZJAVA POVODOM CENTRALNE MANIFESTACIJE SJEĆANJA NA SREBRENICU 2014

Holandijo, krajnje je vrijeme za novo poglavlje u odnosu prema Srebrenici! Okupili smo se ovdje danas da bismo se zajedno prisjetili da je prije devetnaest godina Srebrenica pala u ruke srbijanskih trupa i trupa bosanskih Srba te je u samo nekoliko dana vise od 8.000 Bosanaca bilo liseno zivota. Sedmicama nakon toga se jos tragalo za muskarcima koji su se krili po sumama pokusavajuci da pronadju put do slobodne i sigurne teritorije. Danas stojimo ovdje zajedno, gradjani porijeklom iz Bosne i Hercegovine i ostali gradjani Holandije. Mnogi od vas su tesko pogodjeni ovim genocidom. Mnogima je od vas " Srebrenica" zivot unistila. Izgubili ste oceve, bracu, rodjake, daidze, amidze, sinove, djecu, djedove i prijatelje. Vise od stotinu ubijenih ce danas biti sahranjeno u Potocarima. Mi danas zajedno tugujemo i osjecamo se dijelom komemoracije u Potocarima, dijelom mezarja pored Srebrenice. Prije 19 godina je Srebrenica okupirana od strane Srba uprkos tome sto se nalazila pod zastitom UN-a i holandskog bataljona Dutchbat. Poznata su nam svjedocenja prezivjelih. Bataljon nije pruzio gotovo nikakav otpor srpskim trupama. Nakon pada Srebrenice ljudi su potrazili utociste u UN-ovoj bazi. U svoj toj pometnji su holandski vojnici, cesto samoinicijativno, pokusali da pruze pomoc, ali su isto tako, po naredbi svojih nadredjanih, pomagali prilikom razdvajanja muskaraca od zena. Mnogi pripadnici bataljona Dutchbat su kasnije izjavili da su bili svjesni cinjenice da ce ti muskarci najvjerovatnije biti ubijeni. Isti ti oficiri su dali naredbu da se muskarci istjeraju iz baze.Vrhovni Sud u Den Hagu je 6. septembra 2013. u dva konkretna procesa presudio da su tri bosanska muskarca nepravedno evakuisana iz baze. Nakon sto su, protiv svoje volje, bili izruceni srpskim vojnicima, suocili su se sa sigurnom smrcu.Prezivjelima je ova presuda donesena od strane naseg najviseg sudskog organa, od velikog znacaja jer predstavlja prvi korak u priznavanju fatalnih gresaka koje su pocinili pripadnici holandskog bataljona. Nakon svih godina provedenih po sudjenjima u ime Srebrenice, ova presuda Vrhovnog Suda nudi Holandskoj vladi i Drugom Domu izvrsnu priliku da do srzi preispita odnos Holandije prema prezivjelim Srebrenicanima.Pored pravnog vidjenja dogadjaja postoji prijeka potreba za politickom i etickom debatom na ovu temu. Pri tom nije rijec samo o trojici muskaraca koji su protiv njihove volje istjerani iz baze nego o pronalazenju pravih rijeci kojima bi se opisala odgovornost koju Holandija takodjer snosi za sudbinu koja je zadesila sve zrtve u Srebrenici. Krajnje je vrijeme da se otvori novo poglavlje u odnosu Holandije prema Srebrenici. Holandska vlada je mogla i trebala puno ranije preuzeti odgovornost za sudbinu ovih ljudi, ali bolje ikad nego nikad. Holandija ne moze i nece nikada zaboraviti Srebrenicu: ona je duboko ukorijenjena u svijesti ne samo holandskih politickih krugova nego i holandskog drustva uopste. Da bi ova tragedija i mnoge druge tragedije koje se u ovom momentu odigravaju sirom svijeta mogle konacno biti prepustene proslosti, istina mora biti, i biti ce objelodanjena! Pravda mora biti ispostovana! Slijedece godine cemo stajati ovdje na dvadesetoj komemoraciji pada Srebrenice. Mnogi zele Srebrenicu ostaviti iza ledja i preci na slijedecu tacku dnevnog reda, ali to se ne moze i ne smije desiti. Vlada i parlament se moraju odazvati pozivu Evropskog parlamenta i svake godine 11. jula aktivno ucestvovati u prisjecanju na srebrenicki genocid. Tribunal za bivsu Jugoslaviju mora sto savjesnije ali i sto je brze moguce privesti kraju sudjena ratnim zlocincima Karadzicu i Mladicu. U Bosni i Hercegovini je povratak prognanika u Srebrenicu jos uvijek veliki problem. Mi apelujemo na Holandiju, Evropsku uniju i UN da ucine sve sto je u njihovoj moci da pomognu i ubrzaju povratak raseljenih i izbjeglih i obezbjede za to potrebna sredstva. Nedavno je Bosna i Hercegovina pogodjena teskim poplavama. Ponovo su hiljade ljudi sve izgubili. Jos uvijek se oporavljajuci od udaraca koje im je rat zadao, bivaju zadeseni ovom prirodnom katastrofom. Sa zaloscu konstatujemo da lideri nacionalistickih stranaka koji jos uvijek imaju svu moc i cine zemlju nefunkcionalnom, cak i ovu ljudsku tragediju koriste za politicku manipulaciju i provodjenje vlastitih interesa. Mi pozivamo Holandiju i Evropsku uniju da skupa s nama uloze jos vise truda u provodjenje demokratije u Bosni i Hercegovini, demokratije koja je odraz zelja zrtava rata, koja je u sluzbi istine o ovome ratu i koja ce omoguciti gradjanima ove zemlje da konacno, koliko je to moguce, ponovo pocnu zivjeti zivot dostojan covjeka. Danas odajemo pocast ljudima koji su ubijeni prije 19 godina, posebno 175 zrtava koji ce danas biti sahranjeni u Potocarima. Danas ce njihova imena i ovdje odjekivati. Prisjetimo ih se dostojanstveno zajedno.

SPISAK ŽRTAVA GENOCIDA UKOPANIH 11. JULA 2014. NA MEZARJU MEMORIJALNOG CENTRA SREBRENICA - POTOČARI

1 Ademović (Adem) Ohran 1954 2 Ademović (Ševko) Avdo 1955 3 Ahmetović (Meho) Osman 1937 4 Ahmetović (Meho) Ramiz 1960 5 Alić (Alija) Šaban 1950 6 Alić (Ćamil) Kadrija 1978 7 Alić (Nezir) Sejad 1966 8 Alić (Ramo) Hamed 1941 9 Alić (Šaban) Hasan 1974 10 Alihodžić (Amil) Ahmed 1941 11 Aljić (Suljo) Idriz 1940 12 Avdić (Hajro) Hajrudin 1969 13 Avdić (Hajro) Hazim 1972 14 Avdić (Sulejman) Sefer 1941 15 Babić (Zahid) Hasib 1961 16 Bajramović (Alija) Ohran 1954 17 Barukčić (Hasan) Mehmed 1945 18 Bećirović (Hasib) Hasan 1958 19 Bećirović (Šaban) Šahbaz 1946 20 Beganović (Dedo) Nijazija 1955 21 Beganović (Osman) Sulejman 1954 22 Beganović (Ramo) Senad 1980 23 Begić (Bego) Meho 1946 24 Begić (Emin) Junuz 1946 25 Begović (Dervo) Hurem 1916 26 Begović (Habib) Neđib 1967 27 Begović (Izet) Avdo 1927 28 Begzadić (Zuhdija) Behadija 1967 29 Bekrić (Ahmo) Meho 1977 30 Bektić (Ibrahim) Ismet 1928 31 Čano (Bajro) Hamed 1962 32 Čikarić (Fahrudin) Azmir 1976 33 Čikarić (Muhamed) Senad 1963 34 Čivić (Mehan) Safet 1941 35 Čomić (Osman) Mujo 1958 36 Ćehajić (Ahmet) Aljo 1953 37 Delić (Avdo) Mehmedalija 1971 38 Delić (Hamid) Dahmo 1968 39 Delić (Hamid) Hamdija 1959 40 Delić (Hamid) Suljo 1975 41 Delić (Ibrahim) Rešo 1940 42 Delić (Munib) Izet 1971 43 Dervišević (Bego) Sead 1978 44 Dogić (Mehemed) Amir 1967 45 Duraković (Alija) Junuz 1954 46 Džekić (Huso) Muhamed 1947 47 Đekić (Šaban) Đanan 1943 48 Efendić (Ibro) Džemal 1948 49 Ejubović (Ibro) Alija 1955 50 Fejzić (Ahmo) Fadil 1966 51 Gladović (Bećir) Sakib 1968 52 Gušter (Ibrahim) Ibro 1974 53 Hafizović (Ahmet) Meho 1974 54 Hajdarević (Sumbul) Sefad 1963 55 Hajdarević (Šukrija) Mehmed 1969 56 Halilović (Ahmet) Džemal 1954 57 Halilović (Asim) Mevludin 1957 58 Halilović (Džemal) Džemir 1977 59 Halilović (Džemal) Islam 1974 60 Halilović (Izet) Sejdalija 1975 61 Hamzabegović (Emin) Fetija 1933 62 Hasanović (Alaga) Suljo 1953 63 Hasanović (Hasan) Hazim 1978 64 Hasanović (Husejin) Salčin 1978 65 Hasanović (Huso) Ibrahim 1959 66 Hasanović (Mumin) Hašim 1956 67 Hasanović (Ševko) Šefik 1970 68 Hodžić (Kadir) Aziz 1965 69 Hodžić (Osman) Jusuf 1977 70 Hrnjić (Emin) Redžo 1939 71 Hukić (Ibrahim) Idriz 1927 72 Hukić (Sado) Adem 1938 73 Huremović (Fahrudin) Halid 1975 74 Huremović (Hasan) Fadil 1968 75 Hurić (Bajro) Omer 1968 76 Husejnović (Hasan) Mevludin 1964 77 Husejnović (Vejsil) Himzo 1942 78 Husić (Himzo) Šefik 1965 79 Husić (Meho) Zaim 1922 80 Husić (Sejdin) Osman 1929 81 Husić (Šaban) Sejdin 1953 82 Husić (Zaim) Redžo 1961 83 Ibišević (Huso) Ibro 1927 84 Ikanović (Zuhdija) Aziz 1970 85 Isaković (Rahman) Memiš 1972 86 Isaković (Šahin) Safet 1966 87 Jahić (Nurif) Nusret 1973 88 Jašarević (Mujo) Osman 1947 89 Jusić (Džemal) Vahid 1975 90 Jusić (Juso) Jusuf 1941 91 Jusufović (Jusuf) Safet 1968 92 Karić (Suljo) Almir 1975 93 Klinčević (Adem) Hasib 1969 94 Košpić (Huso) Rasim 1941 95 Kovačević (Hasan) Meho 1977 96 Malagić (Mehmed) Mevludin 1966 97 Malagić (Nazif) Ibrahim 1954 98 Malagić (Safet) Habib 1961 99 Malkić (Ismet) Hajrudin 1963 100 Malkić (Sado) Hasan 1943 101 Mehanović (Mustafa) Mehmed 1951 102 Mehić (Rešo) Medo 1961 103 Mehmedović (Ibro) Nazim 1958 104 Mekanić (Ismet) Muhamed 1964 105 Memić (Alija) Bekir 1968 106 Memić (Jusuf) Memija 1973 107 Mujčinović (Mehmed) Ibrahim 1976 108 Mujić (Džemail) Dževad 1974 109 Mujić (Hajdar) Fahrudin 1969 110 Mujić (Hamed) Avdo 1960 111 Mujić (Kasim) Amir 1975 112 Mujić (Kasim) Asim 1971 113 Mujić (Malćo) Hakija 1934 114 Mujić (Meho) Omer 1938 115 Mujić (Salčin) Suad 1967 116 Mujkić (Husejin) Ramo 1944 117 Mujkić (Ramo) Zijad 1965 118 Muminović (Aljo) Ismet 1956 119 Muratović (Lutvo) Hasan 1940 120 Mustafić (Alija) Asim 1965 121 Mustafić (Bekto) Alija 1930 122 Mustafić (Mehmedalija) Sejad 1958 123 Mustafić (Suljo) Hasib 1960 124 Nukić (Džanan) Jusuf 1933 125 Nukić (Hirkija) Fadil 1965 126 Nukić (Hirkija) Sakib 1971 127 Nukić (Nezir) Mehemed 1966 128 Omerović (Abid) Enis 1978 129 Omerović (Behadil) Adil 1979 130 Omerović (Nurko) Musa 1962 131 Omerović (Selim) Muhamed 1965 132 Orlović (Sulejman) Muvaz 1978 133 Osmanović (Atif) Edhem 1951 134 Osmanović (Atif) Junuz 1954 135 Osmanović (Nezir) Nelvir 1976 136 Osmanović (Selman) Jakub 1976 137 Osmanović (Selman) Mujo 1978 138 Osmanović (Sulejman) Selman 1937 139 Osmić (Asim) Aziz 1975 140 Palalić (Jusuf) Hariz 1974 141 Pašić (Mujo) Muamer 1978 142 Pašić (Mujo) Muhamed 1976 143 Pejmanović (Alija) Refik 1956 144 Rahmić (Hilmo) Suljo 1933 145 Redžić (Redžo) Resul 1973 146 Salihović (Bekir) Salko 1971 147 Salihović (Hasib) Hasan 1951 148 Salihović (Ibrahim) Izet 1975 149 Salihović (Ibrahim) Mirzet 1973 150 Salihović (Ismet) Mirzet 1971 151 Salihović (Mehan) Avdija 1956 152 Salihović (Redžep) Rešid 1975 153 Salkić (Ahmo) Omer 1970 154 Salkić (Ahmo) Refik 1976 155 Salkić (Omer) Sevdahet 1975 156 Sejmenović (Nusret) Ismet 1957 157 Selimović (Hasan) Nermin 1976 158 Selimović (Hasan) Samir 1972 159 Sinanović (Idriz) Bakir 1971 160 Smajić (Abdurahman) Aziz 1963 161 Smajić (Rašid) Meho 1920 162 Smajić (Salih) Adil 1937 163 Smajlović (Rasim) Nusret 1973 164 Sulejmanović (Azem) Nedim 1976 165 Sulejmanović (Suljkan) Avdulah 1956 166 Suljić (Alija) Teufik 1966 167 Suljić (Rešo) Sadet 1979 168 Suljić (Rešo) Safet 1975 169 Suljić (Suljo) Ohran 1943 170 Šiljković (Bajro) Kemal 1959 171 Tabaković (Ahmo) Sead 1974 172 Tabaković (Alija) Ahmo 1939 173 Turković (Mehmed) Mahmut 1945 174 Tursunović (Jusuf) Faruk 1961 175 Varnica (Mehmed) Nesib 1974

VOORMALIG DUTCHBAT-HOOFDKWAARTIER IN SREBRENICA WORDT MUSEUM

Oud nieuws: Voormalig Dutchbat-hoofdkwartier in Srebrenica wordt museum Via een persbericht, verspreid d.d. 3 juli 2014, laten de Nederlandse organisaties PAX en Herinneringcentrum Kamp Westerbork weten dat het voormalige hoofdkwartier van Dutchbat in Potocari, bij Srebrenica, wordt ingericht als museum en zal worden opengesteld voor bezoekers. De indruk wordt gewekt dat PAX en Westerbork de initiatienemers en uitvoerders zijn, en dat de Nederlandse ambassade in Sarajevo de gelden levert voor een nog op te zetten museum en het ontsluiten daarvan in de voormalige Dutchbat-compound. Hoe vreemd, want Herdenkingscentrum Potocari, gevestigd in de gebouwen van de voormalige compound van Dutchbat, betreft een internationaal project! Met behulp van donatoren: organisaties en particulieren uit de hele wereld, die gelden en mankracht ter beschikking stelden, werd een aantal van de ernorme ruimtes waar zich in juli 1995 de verschrikkellijke taferelen afspeelden, omgevormd tot het huidige, indrukwekkende museum, dat al sinds een aantal jaren is opengesteld voor publiek! Duizenden hebben inmiddels de gebouwen bezocht en hun handtekening geplaatst in het gastenboek. De voormalige compound is in gebruik als museum en informatiecenrum, via foto’s, teksten, vitrines met voorwerpen, gevonden in massagraven. Er zijn ruimtes in gebruikt voor bijeenkomsten en congressen en er is een kantoor gevestigd van een organisatie van nabestaanden. De praktijk zal zijn dat PAX en het Herinneringscentrum Kamp Westerbork mogelijk door de Nederlandse ambassade in Sarajevo in staat gesteld zullen worden om een aantal kleinere ruimtes in te richten, zoals de kamer van overste Karremans. Persoonlijk denk ik: blijf ervan af! Ze ademen nú nog de beklemmende sfeer, de wanhoop en verlatenheid van toen. Aangrijpend en authentiek. Dat verwijnt bij renovatie met vanalles erin, erop en eraan. Volgens het persbericht zijn ook de ministeries van Defensie en Buitenlandse Zaken inhoudelijk betrokken bij het project. Hoezo “inhoudelijk betrokken” als het Ministerie van Buitenlandse Zaken het onnodig acht om uitvoering te geven aan de door het Europarlement aangenomen resolutie om 11 juli, dag van de val van de enclave Srebrenica, voor heel Euopa tot een dag van rouw te maken. En hoe inhoudelijk betrokken is het Ministerie van Defensie als het weigert om op 11 juli tijdens de Nationale Srebrenica-herdenking op Het Plein in Den Haag de vlag op haar gebouw halfstok te hangen? Betrokkenheid ?? Welk hooghartig paternalisme staat aan de wieg van het plan dat Pax samen met Herinneringscentrum Kamp Westerbork medewerkers en gidsen van het herdenkingscentrum in Potocari meent te moeten trainen? Wie bedenkt zoiets? Wij Nederlanders zijn toch echt de allerlaatsten die voor zo’n taak in aanmerking zouden kunnen komen… Moeten de bezoekers in het Herdenkingscentrum in Potocari rondgeleid worden door een gids die getraind werd door PAX of Westerbork? Nee, liever zonder die filter. Wellicht een taak in de marge voor Dutchbat: uitleg geven over de grafitti zij op de muren van de compound achterliet. De renovatie zou het resultaat zijn van o.a. verzoeken van nabestaandenorganisaties. Vreemd dat met de Organisatie van “Overlevenden Srebrenica ’95 “ in Nederland nauwelijks tot geen contact bestaat. Zij weten van niets. Ook is er sprake van overleg met Dutchbatveteranen. Om wie gaat het? In hoeverre vertegenwoordigen zij de honderden leden van het Bataljon Dutchbat 3? “Het gaat niet om een zoektocht naar de ultieme waarheid over Srebrenica”, gaat het persbericht verder. Hoe denk je dat je je kunt veroorloven om op een voor Nederland en de Internationale wereld zo’n beladen plaats níet met de “ultieme”waarheidvinding bezig te zijn? Voor de slachtoffers is dat dé vraag die hen dag en nacht, nu al 19 jaar lang, bezighoudt: Wát is er gebeurd? Hoe kón het gebeuren? Wáár zijn onze geliefden? Zíj schrijven geschiedenis! Niet wij. In de renovatie van de compound is ook het terugbrengen van de oude wachttoren voorzien. Dutchbat mag daarbij helpen. Wie belangstelling heeft voor wat zich in die wachttoren heeft afgespeeld tijdens de aanwezigheid van Dutchbat in Potocari, verwijs ik naar Briefkaarten uit het graf van Emir Suljagic, een van de Dutchbat-tolken. Het moet met die wetenschap traumatisch zijn voor overlevenden om nu opnieuw met die toren geconfronteerd te worden. Ook een voormalige observatiepost in de bergen zal worden hersteld. En weer mag Dutchbat daarbij zijn goede diensten aanbieden. De vraag is: zijn de omwonenden gediend van die herbouw? Met de herbouw van dit symbool van het verraad? Wordt hen niets gevraagd? Ter illustratie de getuigenis van een overlevende: ” Het Dutchbat 3 bataljon heeft niet één keer geprobeerd om de Chetniks te stoppen en van hun daden af te brengen, terwijl ze 12 posten rondom Srebrenica hadden om de vijand te observeren. De Chetniks openden het vuur en Dutchbat neemt gelijk de benen, alles achterlatend voor de Serven, wapens, eten, uniformen! Wij zijn verraden!”(Uit: Roodboek, uitgave Stari Most) “Het gaat altijd alleen maar om jullie, aan ons wordt niets gevraagd!” (Hartekreet van hen die aan de genocide ontkwamen en nu in Nederland wonen) Beschamend. Jehanne van Woerkom, Lid Politiek comité Stari Most, Nederland, Expert Team Institute for Research of Genocide, Canada Plataforma Comisión por la Verdad, Spanje

MARS U HOLANDIJI ZA ZRTVE GENOCIDA SREBRENICE

MARS MIRA ZA ZRTVE GENOCIDA SREBRENICE 11. jula 2014. Okupljanje pocinje u 09:30. Polazak u 10:30. Lokacija: Parkeerplaats Sportpark De Roggewoning, Adresa: Buurtweg 122, WASSENAAR. Nakon 19 godina od genocida u Srebrenici organizuje se Marš Mira po drugi put u Holandiji u petak 11. jula 2014. Ovaj mars za Srebrenicu je setnja od 11 km, koja je simbolicno vezana za 11. juli 1995. Cijelo vrijeme marsa bice posveceno sjecanju na preko 8000 zrtava genocida. Marsruta vodi pored Muzeja otpora - Verzetsmonument (Drugi svjetski rat), zatvora u Seveningenu - Scheveningse gevangenis, Jugoslovenskog tribunala - Joegoslaviëtribunaal i Palate mira - Vredespaleis. Mars se spaja sa Nacionalnim sjecanje ma Srebrenicu - Nationale Herdenking Srebrenica na Trgu Het Plein u Den Haagu, koji pocinje u 15:00 casova. Prijava i vise informacija o Marsu za Srebrenicu: marsmira2013@gmail.com Potrebna je prethodna prijava ucesnika. Prijavite se odmah!

IZMEĐU RADOSTI DJETINJSTVA I STRAHA

Den Haag, 1. juli 2014. Autorski tekst: Izmedju radosti djetinjstva i straha

Govorila u suzama Admira Suljagić u Kući demokratije ProDemos u Hagu Djetinjstvo! Voljela bih da se ne sjećam tih godina. Kad bih mogla bar da sklopim oči i opet kad ih otvorim da se ne sjetim onog bola, patnje, gladi i plača. Da to bude noćna mora iz koje ću se probuditi i sve zaboraviti. Ali ne(!) sve je istina! Ja sam budna. Ne sanjam. Osjećam, bolujem i plačem, ali ne spavam. Ja vidim tužne ljude, vidim krvave slike, uplakane oči najdražih. Ja osjećam njihovu bol, čujem njihov vrisak. Sa svih strana se čuje: "Upomooooć!" Želim da pomognem, ali kako? Šta da radim? Da i ja dozivam pomoć? Niko me neće ni čuti, ni pomoći! Da bježim, ali kuda kad nemam gdje pobjeći! Ne mogu da ne čujem, ne mogu da ne gledam...ostaje mi samo molitva Bogu da me spasi, da sve zaboravim, ako se može zaboraviti, da se sakrijem, ali nemam gdje. Svi zovu Boga, mole se: "Bože, Ti si jedini! Pomozi nam, spasi našu djecu! Nađi nam i pokaži put iz Srebrenice. Spasi nas!" Rijeka krvi lila je niz Srebrenicu. Sunce nije izlazilo. Vječiti olujni mrak progutao je Srebrenicu. Ptice nisu pjevale, nije se čuo pseći lavež, sabahom se nije čuo glas pjetlova. Sve je, za jedan dan, nestalo. Ujutro, ako se živ probudiš, shvataš da si sve izgubio! Umjesto ptica čuo bi se prasak i tutnjava granata a nakon toga vrisakovi i plač. Nisi mogao koračati a da ne staneš na krv, nisi mogao gledati a da ne vidiš patnju u očima drugih, suze bola. Sva radost života je netragom nestala, svi su patili, nestajući u vlastitoj boli! Nije više bilo nikakve nade, ničeg nije bilo osim neprekidnog stradanja. Znali su da će umrijeti. Bilo je samo pitanje vremena. Dijeca su plakala tražeći hljeba, a roditelji nisu imali odakle donijeti. Niko više nije znao kako izgleda pravi, bijeli hljeb. Ponekad bi neko u skloništa donio neslanu prohu (kukuruzni hljeb) i svako bi dobio po mrvicu, ali je to bilo nedovoljno da bi se preživjelo. Svaki dan se umiralo. Majke su plakele jer nisu imale hrane za svoju dječicu, nisu imale deke da ugriju svoju mezimčad. A ona su plakala, vrištala, tražila i, na kraju, umirala u majčinskim naručjima. Nakon nekoliko dana, u skloništu, bez hrane, grijanja, u vodi koja je lila iz cijevi, majka iznemogla od bola i bolesti bi umirala. Samo su najjači preživjeli te strahote. Kako bi koji dan prolazio sve bi se veći strah osjećao. Vidjelo se to na blijedim i izmučenim licima stanovništva Srebrenice. Niko nije znao da li će ostati živ, do slijedećeg dana, da li će opet ugledati sunce? Hoće li ikad nestati ta zastrašujuća bol u grudima. Hoće li ikad prestati stradanja? Mogu li oni koji prežive smoći snage da to zaborave? Ne, Srebrenica, rat, odlazak od kuće, to nikad niko neće zaboraviti. Srebrenica je zauvijek ostavila boleći trag u mom srcu. Ona zauzima najveći dio mog života. Ona mi je oduzela djetinjstvo! Prerano sam odrasla. Nisam znala za sreću, za kuću punu ljubavi. Nisam znala za riječi: „Volim te, sine!“ sa brižnim pogledom uvijek bi uslijedilo: ''ako se ja ne vratim slušaj mamu!" Ta patnja, ti mračni dani, more prolivenih suza, bol u srcu, skrovište puno vlage i vode, krvave ulice, leševi na svim stranama, plač gladne djece...To je moje djetinjstvo. Mogu ga nazvati jednom jedinom riječju: SREBRENICA! Svi, koji su preživjeli, znaju kako je bilo. Ne ponovilo se! Voljela bih da nikad niko ne dočeka ono što sam ja. Voljela bih da svi budu sretni, da ne čuju prasak granata, da ne čuju vrisak ranjenih, da ne vide krvave ljude, koji bespomoćnim, poslednjim uzdahom traže pomoć. Da nikada ne budu rastavljeni od svojih roditelja, da im ne bude uskraćena ljubav očeva i majki. Voljela bih da i ja to nisam dočekala, ali moja je sudbina bila takva. Zato gradimo državu na ljubavi i prijateljstvu, za našu djecu. Da ne dočekaju ono što smo mi. Admira (Šejla) Suljagić

RAZGOVOR SA GLAVNIM TUŽIOCEM TRIBUNALA BRAMERETZOM U HAGU

Predstavnici sedam udruženja žrtava iz Bosne i Hercegovine su nakon protesta imali sastanak sa glavnim tužiocem Internacionalnog suda za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije Serge Brammertzom. 1. Udruženje žrtava i svjedoka genocida Murat Tahirovic i Damir Ćoralić 2. Udruženje Pokret Majke enklava Srebrenica i Žepa - Munira Subašić, Kada Hotić, Zumra Šehomerović, Vahidin Subašić, Šahida Abdurahmanović, Tobias i Marija Wernle 3. Udruženje Žena žrtva rata - Bakira Hasečić 4. Udruženje roditelja ubijene djece opkoljenog Sarajeva - Fikret Grabovica 5. Udruženje građana za pravdu, mir i povratak - Zijad Smajlović 6. Udruženje porodica Šehida i poginulih boraca općine Kotor Varoš – Munevera Avdić 7. Udruženje Žena Podrinja - Suhra Sinanović i Kadefa Rizvanović.

Tužilac Brammertz u otvorenom razgovoru sa predstavnicima žrtava rata U uvodu razgovora glavni tužlac Serge Brammertz je obavijestio da ce ročište Karadžiću biti u septembru. U procesu Mladiću je početak izvođenja svjedoka odbrane krajem maja – 98 Bis. Munira Subašić iz Udruzenja pokret majke enklava Srebrenica i Žepa kaže da je u razgovoru sa glavnim američkim tužocem Fischerom tražila odgovor na pitanje kako je po istom osnovu - komandnoj odgovornosti u jednom slučaju (Charles Tayloru iz Siera Leone) sud presudio i izrekao kaznu od 50 godina a u drugom – Perišiću oslobađajuću presudu. Objasnila je da ima osjećaj da se radi o sasvim dva različita kriterija suđenja zavisno o tome ko su žrtve, u slučaju BiH riječ je o muslimanima, a u slučaju Siera Leone o katolicima. Slično mišljenje i zaključak da se radi o nekoj vrsti islamofobije iznio je i Zijad Smajlović iz Udruženja građana za pravdu, mir i povratak. Zbog toga je Subašička zahtjevala ispred više udruženja da se osnuje nezavisno tijelo koje će ove kriterije ispitati. Brammertz je odgovorio da se osjeća loše kad se daju slične ocjene jer se Tužilaštvo zaista trudi da sve ljude tretira jednako. Naveo je da je tužilac vec 25 godina i da se trenutno angažovao jedino u slučaju oslobađajućih presuda Perišića i Gotovine. U oba predmeta bilo je 1500 stranica iznesenih dokaza o krivici, a na samo 37 stranica je izložena sasvim suprotna odluka – oslobađajuća.

Zahtjev za pravdom „Justice for Srebrenica“ pred Haskim Tribunalom Satko Mujagic, preživjeli logora Omarska i Manjača, predsjednik Platforme BiH, se zahvalio na pokušaju obnove procesa Perišiću i pitao da li je Tužilaštvo napravilo grešku u optužnici kada je Perišića optužila samo za djela u periodu nakon postavljenja za načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije a ne i za period prije toga kad je vršio napade sa jedinicama JNA na Zadar 1991. i Mostar 1992. godine. Također je ocijenio sramnom odluku suda da se u procesu Karadzicu ne uzme u obzir i otkrivena masovna grobnica Tomašica. Interesovao se da li će seTužilaštvo baviti istragom u cilju dokazivanja ko su bili ljudi ubijeni i pokopani u Tomašici i hoće li Tomašica biti uključena u proces Karadžiću i Mladiću. U Prijedoru nije bilo zelenih beretki kao sto se špekuliše, to dobro znamo. Glavni tužilac Brammertz masovnu grobnicu Tomašica kod Prijedora označio kao najznačajniju o kojoj još nisu poznati svi podaci. Optužnica Karadžiću obuhvata zrtve pronadjene u svim grobnicama tako da će time i žrtve iz Tomašice biti uvrštene. Poenta je da su u Tomašici izvršeni zločini masovnog ubijanja na organizovan način. Predsjednik Udruženja roditelja ubijene 1600 djece opkoljenog Sarajeva Fikret Grabovica pitao je zašto se ne pokreće postupak za ovaj užasni zločin. Brammertz je odgovorio da je do sada doneseno nekoliko presuda u kojima su izrečene dugoročne kazne za oružana dejstva po Sarajeva i ubijanja civila gdje su obuhvaćena i djeca Sarajeva. U predmetima u toku protiv Karadzica, Mladića i drugih su uključene i žrtve djece. Obećao da će i sa tužiocem u Sarajevu razgovarati da se takvim slučajevima posveti veća pažnja. O odbijanju zahtjeva Tužilaštva za reviziju procesa protiv generala Perišića Brammertz je rekao da su on lično i njegova kancelarija odmah reagovali (u februaru o.g.) sa zahtjevom sudu da se oslobađajuća presuda Perišiću preispita i potvrdi prvostepena presuda (27 godina zatvora) zato što je Apelaciono vijeće u predmetu protiv Nikole Šainovića konstatovalo da je pri oslobađanju Perišića došlo do pogrešne primjene pravnih principa. Naglasio da je postojanje različitih odluka u istom predmetu podstaklo Tužilaštvo da uloži žalbu i da je to bilo jedino pravno sredstvo koje su imali na raspolaganju. Nažalost, kako je rekao, bili smo odbijeni. Prema ocjeni Brammertza takav epilog je posljedica tri faktora: - kada žalbene presude ne korespondiraju sa činjenicama, - pravni pristup nije korektan i - spoznaja da rat u BiH nije izbio zbog želje za sukobom nego kao posljedica različitih političkih pretenzija Srbije i Hrvatske prema BiH. Naveo da je ovim proces Perišću završen ali sa obnovom postupka oslobođenom Stanišiću, nacelniku SDB Srbije i Simatoviću može sve da se objedini i izrekne odgovarajuća presuda. Tribunal je ustupio 803 predmeta Sudu BiH. Zahtjev je da se ti predmeti sto prije i intenzivnije uzmu u obradu jer godine prolaze a svjedoci iz redova žrtava su sve stariji i sve ih je manje jer umiru pa ih uskoro neće ni biti. Brammertz rekao da je na nekim predmetima već učinjen napredak ali da se mora učiniti mnogo vise, a o strategiji rada ce razgovarati sa glavnim tužiocem BiH u toku predstojeće posjete Sarajevu. Bakira Hasečić iz Udruženje Žena žrtva rata je zahtijevala da se poveća broj sudija i stavi na raspolaganje odgovarajuća oprema tužilaštvu, posebno u RS, te da se ne primijenjuje stari Jugoslovenski Krivični zakon o tretmanu ratnih zločinaca koji dozvoljava rok od 7 godina za pokretanje krivičnog postupka. Više predstavnika žrtava iz Srebrenice je tražilo da se kopija raspoložive dokumentacije sa suda ustupi Memorijalnom centru u Potočarima za osnivanje muzeja genocida i informativnog centra kao pouka i upozorenje na ovaj strašni zločin budućim generacijama. Tužilac Brammertz je istakao da konačna odluka o smještaju arhiva Tribunala jos nije donijeta, ali je čvrsto je obećao da ce lično učiniti sve sto može da se navedeni zahtjev o osnivanju muzeja i informativnog centra sa dokumnetacijom suda realizuje Munira Subašić je na kraju predložila Brammertzu da u izvještaj o strategiji završetka rada Haškog tribunala koji će podnijeti Savjetu bezbjednosti UN u maju kaže da Haški sud nije osudio najteže krivce, da nije donio pravdu ni pomirenje u BiH, te da je za ovakvo stanje krivo sudstvo a ne tužilaštvo. Nakon toga mu je predala uvećanu sliku starice majke kojoj je ubijeno 6 sinova u Srebrenici.